Šta se dogodi kada se sebi sklonimo s puta?

Znate one dane i trenutke kada pomislite da se nalazite u bezizlaznoj situaciji? Kada se svi vaši resursi, znanja i veštine čine da nisu dovoljni. Da je sve što imate neupotrebljivo, nefunkcionalno, nedovoljno… Kada se nalazite ispred zida koji ne vidite kako preskočiti ili razbiti.

E baš ti trenuci nam često donose veliki proboj, otvaraju nam neka potpuno nova vrata za inspiraciju, za Boga, za vođenu akciju. Tada se otvaramo za nešto novo i drugačije, nešto što pre toga možda i nismo imali u iskustvu. Tada, baš tada najjasnije čujemo glas Stvoritelja i dozvoljavamo mu da nam pomogne. Tada se sebi sklanjamo s puta i dopuštamo da dobijemo isceljenje. Dopuštamo ponizno da se promena dogodi.

Više puta mi se u životu dogodilo da ne znam kako dalje. Ne vidim izlaz. Ne vidim način. Rešenje nije ni u najavi. I baš onda, kada bih bila na rubu snage i ideja, istinska želja mog srca bila bi poslata Bogu, i na nju bih instant dobila odgovor.

Šta ako nas naše teškoće okreću Bogu?

Šta ako nam naše teškoće gule Ego do tih sitnih i suptilnih nivoa, da se otvaramo za najvišu istinu?

Šta ako nam te najteže situacije pokazuju šta su naše najdublje želje i prioriteti duše?

A šta ako uspemo da naučimo to da radimo uvek?

Šta ako uspemo da naučimo da uvek čujemo glas Stvoritelja, a ne samo kada smo ispred nepremostivog zida?

Šta ako uspemo da se otvorimo za to da nas unutrašnji glas (vođen Stvoriteljem) vodi kroz život?

Šta ako svakog dana iznova osvestimo i na nivou osećaja odživimo mantru “od čega ti srce igra”?

Ne bi li ovaj život bio laganiji, a smisleniji?

Vredi pokušati tako, zar ne?

Volim vas,

Martina