top of page
  • Writer's pictureMartina Lukić

Biti autentičan i/ili pripadati



Ove dve potrebe su nam nekako najvažnije.

Vodimo se njima. Na njih nailazimo kada malo zađemo unutar sebe.

Vrtimo se često oko njih, i svašta zbog njih radimo i/ili ne radimo.

A onda kada dođe do izbora, biramo li autentičnost ili pripadanje/prihvaćenost od strane okoline, zajednice, društva?


Negde sam davno naišla na video u kome se objašnjava da zapravo najčešće naginjemo ka potrebi da budemo prihvaćeni, što je i primarni instinkt s obzirom da nam je u ranijim vremenima život od toga zavisio. To nam se urezalo duboko u genetski kod.


I danas je ovaj izbor (pripadanje spram autentičnosti) donekle i logičan sled događaja jer je strah od odbacivanja koji je vrlo često ispod te potrebe za pripadanjem vrlo dubok i jak, jedan je od jačih čak… Logično je onda da tim putem krenemo.


Ali šta se onda desi? Onda kada odaberemo to da pripadamo a odbacimo sebe u to ime? Osetimo se prihvaćenima, za trenutak odahnemo i vrlo brzo smo ponovo nesrećni. Jer nismo svoji! Delić sebe smo izgubili...

I uporno se trudimo da pripadamo, ali sve vreme to radimo na pogrešnom mestu...


Za jednu grupu je važno da deli iste vrednosti, ciljeve, vizije kako bi opstala… ako nema toga već pokušavamo da pripadamo tamo gde nam i nije mesto mi samo idemo u krug, a patnja nam bude sve dublja svakog puta.


I šta onda? Kako izaći iz tog začaranog kruga?


Na putu autentičnosti, meni lično je bila jako oslobađajuća spoznaja da jedino i isključivo kada smo autentični možemo biti zaista voljeni, a samim time i prihvaćeni. Ostalo je ljubav izgrađena prema izmišljenoj verziji, a ne prema nama samima.

Ta spoznaja me je oslobodila i učvrstila taj put ka autentičnoj verziji sebe - Jedino onda kada sam svoja i mogu biti voljena, od sebe i od drugih. A što sam više svoja to više mogu i “pripadati” negde, jer znam ko sam i ko su ti "moji" ljudi. Ne tražim na pogrešnom mestu! Ne trošim vreme i živce da impresioniram nekoga, ne strahujem od “šta ako” opcija. Svoja sam i živim.


I da naglasim - biti svoj, autentičan, za mene ne znači raditi bilo šta protiv drugih, bilo koga povređivati... već donositi odluke i praviti izbore za svoje srce i dušu, živeti život na koji je naša duša ponosna, po našim najvišim vrednostima.


Imati prostora i slobode da budemo svoji u svim svojim “stanjima” i naići na prihvatanje, podršku i razumevanje, to je prava ljubav ako mene pitate.


Da nam je više takvih ljubavi, u porodici, prijateljstvima, partnerskim odnosima…

Da nam je da nas malo više uče (a i mi svoju decu) da je u redu biti svoj, i kako pronaći način u današnje vreme da ostanemo povezani sa sobom i dosledni sebi, svojoj esenciji, ne bi li svet bio srećnije i lepše mesto za sve nas?


U to ime podsećam vas da se vratite sebi, da oslušnete i čujete sebe i odreagujege na to. Ko ste vi kada svet spava?

Ko ste vi kada zatvorite oči i utišate buku oko vas?

Ko ste vi kada vas niko ne gleda i niko ništa od vas ne očekuje?

Šta je vama najvažnije i najsvetije?

U čemu vi najviše uživate?

Šta vas inspiriše?

Od čega vaše srce igra?

Šta vašu dušu najviše raduje i ispunjava?


Taj deo spoznajte, zagrlite ga i dajte mu prava da postoji i raste.

Taj deo i u drugima gledajte i tražite, i na manje ne pristajte, jer po tome ćete i prepoznati “svoje” ljude i pripadaćete baš tamo gde i treba!


Volim vas,

Martina

0 comments

Recent Posts

See All

Comments


bottom of page