Kada "želim" konačno pobedi "moram" i "trebalo bi da"!

Moram.

Trebalo bi da.

Želim.

Život najčešće živimo kroz ova tri, nazvaćemo ih u ovom kontekstu - "principa".

Kada naglo uletimo u odraslo doba, kada presečemo dete u sebi, kada iz traume doživljavamo narednu, kada nas životna težina toliko sustigne da od radosti ni r ne ostane, život nam se najčešće svede na moram i trebalo bi da. Ono što želimo, malo po malo, gubi se i nestaje. Pregaze nas obaveze, ono što se mora i treba. Dan po dan, mesec po mesec, godina po godina... Izgubimo sebe. Izgubimo čak i kontakt sa sobom i svojim željama, pod pritiskom tolikog moranja i trebanja. Iscuri nam životna energija, strast i pokretač. Živimo da preživimo. Samo toliko.

Meni se upravo to dogodilo.

Moranje i trebanje zauzimali su sve veći deo mog dana, dok nisu postali gotovo 100%. Živela sam život po automatizmu, zadovoljavala formu, malo svoju, malo više tuđu, a obe su bile, ako me sada pitate, iskrivljene, jer mene tu nigde nije bilo. Davala sam se u pogrešne odnose, tovarila sebi tuđe obaveze, ispunjavala tuđa očekivanja (za neka verujući čak da su čisto moja), zahtevala od sebe perfekciju u svemu. I samo sam tonula sve više i više, sve dublje i dublje.

Onda sam jednog jutra nakon godina i godina ovakvog funkcionisanja i zamiranja moje duše – usled nagomilavanja kilograma, neopisivog bola u grudima, pa nakon dijagnoze dermatografske urtikarije (za koju mi je doktor rekao - ne vredi, "od stresa" je, mogu ti samo dati lekove za smirenje, a žao mi je - mlada si...), i tek posle vrhunca - porođaja sa posledičnom histerektomijom, konačno rekla:

Ja više ne mogu ovako. Dosta je!

Ta odluka nije došla iz nemoći, već iz moje najveće istine!

Ne želim da živim samo da bih ispunjavala formu.

Ne želim da zaboravim šta me raduje.

Ne želim da budem prazna… i slepo poslušna.

Ne želim da budem po bilo čijim kriterijumima savršena.

Želim da moj život i postojanje imaju smisla!

Želim da budem srećna!

Želim da “druga šansa” koju sam od života i Boga dobila bude zaista na pravi način upotrebljena!

Tada sam polako počela da vraćam ono želim, koje je bilo toliko daleko da sam gotovo i zaboravila kako izgleda.

Korak po korak, počela sam da slušam svoje srce i dušu. I da ih sledim.

Ono čuveno: "Od čega ti srce igra", postalo mi je mantra.

Polako me je vraćalo meni.

Jasno vam je – nestala je i koprivnjača i bol u grudima, kilogrami su padali, a ja sam prigrlila svoje telo i život i sa sve “nedostatkom” koji sam imala.

Rešila sam da “obojim” svoj život, da ožiljci ne ostave crno-beli trag već da daju još veći kvalitet mom životu i postojanju.

Zašto je ovo važno i vama?

Jer kad predugo živimo kroz moram i trebalo bi da, a premalo (ne daj Bože ni malo) kroz želim, dolazi do razboljevanja. Telo reaguje. Reagujemo na to i psihički i fizički. Sve što potiskujemo, pre ili kasnije – na neki način izađe.

A onda kada konačno počnemo da biramo sebe - telo više nema zbog čega da vrišti!

Zato, hajde da se svi zajedno "probudimo" i da više prostora damo i onom najdubljem - želim, a ne samo našim obavezama.

Biće nam svima bolje tada, zar ne? 💛

Volim vas,

Martina