Koliko ja vredim? I čime se to uopšte meri?

Znam li svoju vrednost?

Pitanje koje često ne izgovaramo naglas, ali nas tiho prati kroz godine.

Da li zaista znamo koliko vredimo? I još važnije - po čemu to merimo?

Godinama sam verovala da se vrednost dokazuje. Da je moram zaslužiti svojim postignućima, ponašanjem, ulogama... Bila sam odgovorna, dobra, uspešna... Trudila se da budem primer u svemu i za sve…

I svaki put kada bih nešto postigla, očekivala sam unutrašnje olakšanje, možda i mir. Mislila sam "e ovog puta će biti dovoljno". Umesto toga, stizao bi samo kratak osećaj olakšanja, pre nego što bi došlo novo - šta je sledeće?

Tek godinama kasnije shvatila sam da sam zapravo jurila jedno: potvrdu… priznanje. A ispod svega - pohvalu… Od svog oca.

Nisam to znala sve dok nisam položila poslednji ispit na specijalističkim studijama. Svi su bili oduševljeni i slavili moj uspeh, a ja sam zapravo bila prazna, čak i nezadovoljna. Nije bilo dovoljno. Još jednom, kao i uvek do tada – nije bilo dovoljno. Shvatila sam konačno i zašto, čekala sam pohvalu za koju sam shvatila u tom trenutku da nikada neće stići. Čekala sam da me pohvali neko sa kime u tom trenutku nisam govorila godinama. Apsurd, znam, ali taj osećaj i želja i potreba za time je bila prejaka.

I baš tada se desio prelomni momenat u meni. Videla sam to jasno, prvi put. Kao da mi se otvorio jedan novi svet. Ja uporno tragam za nečim što neću dobiti. Barem ne još narednih pola decenije…

Tada sam shvatila da je problem, a samim tim i rešenje – u meni, a ne van mene, i da nijedan uspeh, dostignuće, nečije “bravo” zapravo nikada neće biti dovoljno. Ja sam ta koja se osećala nedovoljnom i jedino ja to i mogu rešiti.

Od tog dana počelo je moje istinsko isceljenje. Jer sam konačno “videla” i time došla i do tačke rešenosti da se toga i oslobodim.

Godine su prošle od tog trenutka. Godine uspona i padova. I onda kada sam otpustila i svaku želju i preku potrebu za očevom pohvalom i nju sam dobila. Ali nije me ona zadovoljila, jer koren je bio dublji…

Shvatila sam i podsećam se toga povremeno, a podsećam i vas – dovoljan/na si, jer postojiš.

Našu vrednost često merimo kroz tuđe oči. U detinjstvu su to roditelji, učitelji, društvo, kasnije partneri, kolege... I retko nam neko od njih kaže: „Vredan/na si, jer postojiš. Ne moraš ništa da dokazuješ.“ Naprotiv - naviknemo da slušamo poruke: „Budi dobar/a“, „Ne preteruj“, „Moraš više da se potrudiš“.

I onda, kad postanemo odrasli ljudi, i dalje trčimo, jurimo i gubimo se u svemu tome. I dalje merimo našu vrednost, po tome šta smo postigli, ko smo postali, šta imamo i koje uloge živimo… I dalje čekamo da neko spolja kaže ono što mi sebi još uvek ne umemo: Dovoljan/na si. Vredan/na si. Sada. Ovde. Bez uslova.

Ali, istina je - vrednost se ne dokazuje. Ne meri se diplomom, platom, ponašanjem, fizičkim izgledom, ni mišljenjem okoline. Ona se ne dobija. Ona se prosto prepoznaje.

I ta spoznaja možda na prvu zaboli, ali zapravo oslobađa.

Možda smo svi mi barem jednom u životu tragali za tim neizgovorenim „bravo“ od nekoga iz prošlosti. I možda je baš taj trenutak kad shvatimo da ta potvrda neće doći, prvi pravi korak ka unutrašnjoj slobodi i pravom isceljenju.

Ja znam da sam ja tada, kada je kod mene taj trenutak došao, odlučila da prestanem da jurim. I da počnem da postojim. U svom ritmu. U svojoj tišini, gradeći svoj unutrašnji mir i stabilnost, usmeravajući se na sebe stvarnu, umesto na projekcije i očekivanja drugih.

Možda je vreme da i vi zastanete, da se umirite i da se zapitate:

• Znam li svoju vrednost?

• Ili je i dalje tražim tamo gde je neću dobiti?

• I ko je ta osoba koja mi određuje vrednost?

• Kome i zbog čega nisam dovoljna (dovoljno dobra, dovoljno vredna, dovoljno lepa, dovoljno pametna, dovoljno uspešna…)?

• Šta je to što mi još fali?

• Upoređujem li se sa drugima?

• Tražim li sebi mane/nedostatke?

Možda je vreme da konačno svi pogledamo unutra. Ne da tražimo krivca, već da oslobodimo sebe od zahteva, od uslova, od ideje da „tek kada budem... tada ću vredeti“.

Jer već jesmo vredni, jer postojimo. I to je dovoljno.

Volim vas,

Martina