Nezadovoljeno i neisceljeno dete vrišti u nama

Kako prolaze godine u radu, spoznajama, dubinskim uvidima, tumaranjima po svojim i tuđim senkama, isceljenjima i transformacijama… sve više mi se čini da nekada mašimo ono što nam je i najočiglednije, što nam je ispred očiju stalno. Bavimo se trivijalnim umesto da idemo u srž. Bavimo se svakim odnosom pojedinačno, svakim poslom izolovano… umesto da ih pogledamo kao celinu i uvidimo životni šablon - core belief iliti temeljno uverenje… Da stavimo konačno sve na sto pa pogledamo sa distance. Šta je centar i glavni presek svega? Pa mi naravno. Znači logično je - tražimo u sebi odgovore.

Pre nego što mi kažete - ja sve to baš tako i radim, ne bavim se spoljnim već unutrašnjim, ne bavim se ljudima okolo već sobom, dajte mi šansu i ostanite do kraja. Jer znam, bavite se sobom, ali često kako bi se osoba preko puta prema vama promenila, kako biste imali partnera koji vas ispunjava, kako bi vas šef bolje tretirao, kako biste imali više novca ili nekoliko kg više ili manje. Gde je ovde fokus? Pa na tome preko puta, bilo da je to osoba ili okolnost/događaj, šta god…

I to je sasvim u redu, svi to radimo, do jedne tačke. Posrnemo lako u pravcu promene spolja očekujući da će dovesti do trajne promene iznutra. Ali istina je da neće. Žao mi je. I dalje nam neće biti dovoljno. Znam, bila sam tamo previše puta. Dobijemo  trenutno rasterećenje i osećaj dostignuća, ali ne ostaje trajno… nismo izašli iz kruga zapravo, samo smo trenutno malko odskočili.

Znam da nas malo ponesu i promene koje se vide oko nas kada se mi menjamo i isceljujemo, pa onda zapravo lakše skliznemo i zalutamo od suštine. Odemo u pravcu drugih, a odaljimo se od sebe. Odemo ka spolja, čime se zapravo odaljavamo od onoga iznutra. I zaboravimo nešto možda i najvažnije - nismo tu da menjamo druge i svet već sebe, ali ne kako bi nas neko tamo konkretno tretirao bolje, ili kako bismo dobili bolje uslove, već kako bismo mi sa sobom bili u miru, bili stabilni, zadovoljni, ispunjeni…

U to ime - Rekla bih da naša najveća životna lekcija i najdublje isceljenje leži u tome da prestanemo da uopšte i gledamo i očekujemo spolja i da radimo na tome da to isto tamo dobijemo, već da se mi iznutra zaista transformišemo u to nešto za čime tragamo.

Da sebi damo i za sebe budemo ono što nismo dobili u detinjstvu i što uporno ne dobijamo kroz život. Ono što je naša zjapeća rana čitavog života…

Da pronađemo i iscelimo onaj deo nas u dubini bića koji je ostao neisceljen. Da osvestimo i iscelimo "rupe" nastale u detinjstvu, umesto da ih "popunjavamo" ili očekujemo da to urade drugi za nas... partneri, prijatelji, poslovi...

E to se onda zove potpuno isceljenje. Jedino to zaista zatvara početnu ranu… i dovodi do najdublje transformacije. Ostalo su flasteri na zjapećoj rani, trenutni privid lakoće, rasterećenja i zadovoljenja.

Lako ćete prepoznati šta je to kod vas. To vam daje/oduzima/utiče na osećaj bazične sigurnosti. Prisutno vam je čitavog života kao tema. Provejava vam kao dominantni osećaj, izaziva vam bes i ljutnju, a ako zađemo dalje duboku tugu, kada to nešto izostane u odnosima koji su vam važni...

Ostaviću vam više pitanja, ali znajte da ona vode na potpuno isto mesto, tamo gde ćete osvestiti šta je vaša najdublja rana i prilika za najveće isceljenje. Ono koje život menja iz korena.

Sada idemo na praktični deo. Uzmite papir i olovku (zapisujte odgovore obavezno), umirite se i potrudite se da date što iskrenije odgovore na sledeća pitanja.

Imaćemo dve oblasti, od spolja ka unutra (od drugih ka vama) i od vas ka spolja (od vas ka drugima). Trudite se da oslušnete sebe i da budete fokusirani što više na jedan ili dva osećaja/potrebe, a ne da nabrajate sve što vam padne na pamet. Fokusirajte se na ono što vam je zaista oduvek najvažnije.

Kakvi su vaši odnosi gledano spolja/od drugih, ka vama - odnos roditelja ka vama u detinjstvu, odnos partnera, kolega, prijatelja… prema vama:

• Šta je to što uporno tražite od drugih, a nikako ne dobijate?

• Šta je to što vas izbaci iz takta kada izostane sa druge strane vaših odnosa?

• Šta je to što kao dete niste imali/dobili/osetili u vašem domu, porodici, a boli vas i danas?

• Koja je to najdublja potreba ostala nezadovoljena u vašem detinjstvu?

- Mi nesvesno rekreiramo naše detinjstvo iznova i iznova (i osećaje i situacije) kako bismo razrešili primarni problem i dobili zadovoljenje potrebe koja je tada izostala.

A sada pogledajte od sebe ka spolja:

• Šta je to što vi drugima uporno dajete?

• Simbol čega ste vi za druge?

  
  

- Dajemo drugima ono nešto za čime najviše težimo. Vidimo u tome najveću vrednost i fokus nam je uvek na tome u odnosima.

Tragate li celog života za time da budete viđeni, prihvaćeni, cenjeni ili poštovani?

Tražite li u drugima toplotu, nežnost, saosećanje ili razumevanje?

Očekujete li da budete zbrinuti od drugih?

Da dobijete od partnera/prijatelja/porodice osećaj stabilnosti, sigurnosti, bezbednosti?

A opet, nije li upravo to ono nešto po čemu ste vi “poznati” kada su u pitanju drugi?

Npr oduvek vam je manjkalo prisutnosti roditelja. Bili su možda fizički tu, ali ne posvećeno, sa vama, već su nešto radili stalno, ili nisu ni bili tu, odrastali ste zaista bez njih... a sada partneru zamerate kada vidite da nije prisutan (bilo psihički bilo fizički), ljutite se na prijatelje kada osetite da vam nisu tu... A opet, za vas kažu - on/ona je uvek tu za mene...

A sada pogledajte i zapitajte se, kako vam baš to što ste osvestili kao dominantnu nezadovoljenu potrebu (osećaj koji izostaje tokom vašeg života) utiče na kvalitet života?

Kako utiče na vaš pogled ka sebi, svetu, ljudima, životu, Bogu?

Utiče na sve, zar ne?

Toliko je značajno! Shvatate li sada zašto sam na početku rekla da se treba okrenuti ka unutra umesto spolja i da je u našoj srži? Da se često bavimo trivijalnim umesto centrom?

Dobro došli u centar/core!

Čak i ljubav drugih merimo/ procenjujemo po tome, verujemo da nas neko voli ili ne voli zavisno od toga da li nam ispunjava tu potrebu koja je ostala neispunjena.

Zamislite koliki će se kapacitet za bezuslovnu ljubav otvoriti kada ovo osvestimo i iscelimo!

Ako u srži bića ne osećamo sigurnost/stabilnost/prihvatanje… kako uopšte možemo da je imamo u odnosima, na poslu, bilo gde u životu?

Ne možemo na napuklom i klimavom temelju graditi zgradu, pašće sve izgrađeno pre ili kasnije, ali ako popravimo temelj onda možemo sve!

I šta ćemo sada, kada to sve znamo?

Pa da se još jednom okrenemo sebi, ovog puta sa puno ljubavi i najdubljim razumevanjem i prihvatanjem i počnemo to da dajemo sebi. Ako nam je manjkalo prisutnosti voljenih - budimo najpre za sebe tu. Polako, dan po dan za sebe da postanemo to što smo i drugima. Da gradimo taj osećaj unutar sebe i isceljujemo se.

Više nismo mali. Stvari su se promenile, a mi smo ostali zaglavljeni tamo. Zadovoljenje naših potreba tada je zaista zavisilo od naših roditelja (spoljnog sveta). Ali više nije tako. Porasli smo. Sami smo odgovorni za zadovoljenje svojih potreba. Pa hajde onda da damo sebi to za čime vapimo decenijama!

Kada konačno osećamo to nešto što je nama najbitnije, unutar nas samih, onda nam više ne zavisi stanje/raspoloženje/život/procena sebe od bilo čega iz spoljnog sveta. Nije nam više neophodno pokazivanje, dokazivanje, potvrđivanje… Mi to imamo u sebi.

Tada smo zaista slobodni i možemo konačno da živimo umesto da se konstantno borimo/preživljavamo.

Pišite mi da li vam je ovo značilo i da li ste nešto novo osvestili.

Volim vas i verujem u vas, vašu spremnost da sebe u biti sagledate i iscelite!

Martina