Ono što nas je nekada spašavalo, kasnije nas može uništiti!

Mehanizam odbrane, s jedne strane, u trenutku kada si ugrožen i u borbi za opstanak, kada nemaš drugih resursa da izađeš na kraj sa time što se trenutno dešava, on radi fenomenalan posao. Kada se npr. detetu dogodi nešto njemu strašno, ono ne može adekvatno da obradi informaciju, jer nema još drugih izgrađenih resursa da se izbori, mehanizam odbrane njemu to spakuje negde u "fioku" i to mu iole očuva ličnost, spasi ga u tom trenutku da se ne raspadne potpuno, jer nije sposobno za suočavanje sa tom količinom bola. Isto to važi za sve mehanizme koje smo razvili kao odgovor na traumatična iskustva, naše reakcije koje su nastale u stresnim situacijama. To je odlično za taj trenutak, međutim kada nastaviš da živiš na isti način, u kasnijim godinama, kada se okruženje promeni i već uveliko imaš i druge resurse izgrađene, e onda to što te je spašavalo krene da se okreće protiv tebe i da ti pravi ogroman problem.

Npr. dete koje je živelo u porodici gde je stanje nepredvidivo i jako traumatično (nasilje, alkoholizam roditelja, disfunkcionalne porodice, gubitak…) je razvilo sposobnost da osluškuje okolinu kako bi što adekvatnije reagovalo na to i minimalizovalo to što se može dogoditi, pa je npr. ako oseti da je otac došao pijan odlazilo u drugi sobu, kako ne bi bilo izloženije svemu tome i bilo dodatno maltretirano i kažnjavano. Tu je razvijena intuicija, osluškivanje okoline i strategija reagovanja na to ključna, kako bi se dete spasilo. I to je tada baš radilo posao, jer nismo mogli ništa drugo uraditi, osim da sebe menjamo i prilagođavamo kako bismo bili što sigurniji i zaštićeniji. To je bio jedini način kako bismo opstali. Naučili smo tada da naše ponašanje mora biti odgovor na okruženje kako bismo bili sigurni.

Međutim, to dete kasnije poraste u osobu koja i dalje konstantno osluškuje okolinu i bavi se okolinom i svoj život oblikuje po njoj. Živi i dalje po istom naučenom šablonu, koji je davno izgubio funkcionalnost. Ta osoba odlazi u krajnost da nikada ne živi sebe, biva odsečena od svojih želja, potreba… I to onda kada više i nema potrebe za time, jer sada kada je odrasla - ta osoba ima resurse, nije više uplašeno dete (iako se tako oseća i odatle deluje).

To što nas je spašavalo u detinjstvu postaje nešto što nas uništava u odraslom dobu, jer kreće da nam stvara i razvija bolesti, osećamo se nezadovoljno, bivamo zaglavljeni u odnosima u kojima trpimo, ostajemo u položaju žrtve i vrtimo se u krug, a ne reagujemo. Gledamo kroz oči i živimo i dalje, čak decenijama kasnije, iz stanja ugroženog deteta iako u realnosti možda već davno nema osnova za to.

Ono što nas je nekada spašavalo, kasnije nas može uništiti ako ne osvestimo i iscelimo to, i ne promenimo taj naš primarni način reagovanja.

Živimo na prostorima koji su generacijama unazad u težini, bolu, ratovima, stradanjima, nemaštini… Granice su nam davno pomerene i to nas je nekada spašavalo. Adaptibilna sposobnost da preživimo u ekstremnim uslovima nas je spasila tada ali u nasleđe nam je ostavila teg oko vrata koji nas vuče na dno i tamo drži zaglavljenima. Razvili smo ogroman stepen rezilijentnosti na maltretiranje, stradanje, gubitke… ne prepoznajemo kada je nečega dosta.

A kao što sam već i na početku navela i na nivou porodice vrlo često to isto živimo. Povezuje se naš lični svet i odgoj sa kolektivnim. Bivamo zarobljeni u težini, mučenju, stradanju, bez nade u bolje sutra. Jer tako je bilo i pre nas, zašto bi sada bilo drugačije?

I onda dođu neki novi klinci, koji su rasli u nešto boljim/sigurnijim uslovima, bez ratova i stradanja, sa možda svesnijim roditeljima, sa malo pročišćenijim kolektivnim poljem svesti, koji imaju izgrađenije zdrave granice, koji ipak prepoznaju kada treba reagovati i koji nas podsete da zapravo može, treba i mora biti bolje. Podsete nas da ćutanje i trpljenje nije vrlina (iako su nas malo starije od njih tako nekako baš i učili - “ćuti, može i gore”) i nije više nešto što nas drži na sigurnom.

Rekla bih da oni imaju bržu i adekvatniju reakciju, jer im je stepen trpnje manji. Granice su im zdravije postavljene, a vrline (hrabrost, zajedništvo, solidarnost, empatija, vizija, posvećenost, istrajnost…) na maksimumu!

Hvala im na tome!

Volim vas i verujem u sve nas i naše kapacitete za promenom!

Martina