Jedno sećanje na jedno buđenje...

BITI SVOJA.

Šta to uopšte znači?

Kako znati ko sam ja, kada godinama igram po tuđim pravilima i živim uloge u koje su me drugi “stavili”?

Dobro, možda me i nisu drugi stavili, možda sam to sama uradila, ali se bojim izaći iz njih svakako.

Možda da SAMO ZASTANEM MALO.

Možda da stanem ispred ogledala i duboko se zagledam u svoje oči.

Daleke su, odsutne. Gledaju negde, ne znam više ni gde. Nema cilja, ni radosti. Sreća je iscurela i pogled se muti i gubi u daljini.

Više se ni ne sećam one radosti i života koja je iz njih bujala. Onaj sjaj u oku odavno ne osećam, samo ga se nostalgično prisetim kada pogledam neke stare fotografije.

Izgubljen život, isprazan i zatrpan tuđim željama, ciljevima i očekivanjima.

Šta će reći svet? Kako li me gledaju? Hoću li još nekoga izgubiti? Šta ja uopšte radim ovde? Hoću li da odem ili da ostanem?

Osećam se kao zalutali glumac, slučajno upao na pogrešan set i igrom slučaja ostao tu, zatočen.

Ne znam više ni kuda sam izvorno krenula. Ovo mi sve izgleda poznato, ali ne blisko. Daleko je, hladno i sumorno.

Ćutim i gledam se u oči i dalje. Isto je kao pre par minuta. Isto je već godinama. Nema me više. Nema me godinama. Ne znam ni gde sam, ni kada, nestala.

Možda se to desilo mic po mic, pa nisam ni primetila.

Možda sam previše puta zaćutala i rekla sebi i drugima – ma nije važno.

Možda sam previše puta odustala od sebe, dok sam se borila za druge.

Koliko je to samo pogrešno.

A opet, nisam ni mogla bolje.

Gajena sam tamo gde se žrtvovanje veliča, odricanje nagrađuje, trpljenje podrazumeva. Tamo gde se živi, jer se mora preživeti, a ne jer se voli život. Tamo gde je sve jedna velika scena, gde svako gubi svoj smisao, pokušavajući da povrati i održi tuđi. Tamo gde je važnije biti dobra, nego biti dobro.

Entuzijastično sam rođena, ali dan po dan sam tonula, sve do tačke odakle više nije bilo povratka.

Nema me više. Ne postojim. Prazna sam. Godinama sam već prazna, a bol u grudima stoji, možda čak i raste. Vrtim se u krug, kao hrčak u točku.

Još ovo da uradim, još ono da ostvarim, pa će jednom biti bolje.

Ne, neće.

Vreme je da se probudim.

Dosta je.

Duša mi vrišti, a telo odustaje.

Dosta je.

PROBUDI SE!

VREME JE!

Za one koji se upravo bude!

Volim vas,

Martina