"Rad na sebi" - šta to uopšte znači?

Konstantno tražimo spasioce. Konstantno težimo ka tome da prebacimo odgovornost.

Možda to radimo iz nemoći, možda zbog straha od greške, kazne i krivice, možda jer je to jedino što znamo i umemo… I kako bismo ostali dosledni tom starom, poznatom osećaju ponavljamo iste krugove. Trčimo po dramskom trouglu menjajući uloge žrtve, spasioca i nasilnika/progonitelja… I u svemu tome, u celoj toj borbi za opstanak očekujemo da će nas neko ili nešto izlečiti. Prebacujemo moć spolja sve više i više, dok mi tonemo sve dublje i dublje, jer moć nikada nije ni bila spolja, pa neće biti ni sada.

I baš zbog toga – hajde da podvučemo - tehnike za rad na sebi nisu tu da nas izleče. One su tu da nas vrate sebi. Da nas vrate Bogu. Da nam izoštre intuiciju, da bolje i jasnije čujemo taj tihi glas našeg bića.

U tom prostoru, kada se uskladimo sa sobom, sa prirodom i sa onim što zaista jesmo - tu se gradi osnova da se isceljenje dogodi. A ono onda može doći na bezbroj načina: kroz tehniku, kroz osobu, knjigu, biljke, lek, lekara... nije važno kako. Važno je da prostor u nama bude spreman da ga primi.

Tehnike za rad na sebi nisu flaster. Nisu hitna pomoć. Nisu brza rešenja.

Tehnike za rad na sebi su - rad na sebi.

Svi mi radimo isto ili bi barem tako trebalo biti. Psihoterapeuti, reikisti, teta praktičari, akupunkturisti... svi radimo na jednom: da se energija u nama pokrene. Da se umirimo. Da čujemo sebe. Da osvestimo šta zapravo treba da otpustimo, promenimo i iscelimo. Sa tog mesta se i način pojavi. Onaj pravi, naš.

Naravno da bismo do toga došli, nailazimo na uverenja, otpore, blokade, traume koje smo preživeli. I zato to i skidamo sloj po sloj, kao luk.

Jer mi smo kompleksna bića. I tražimo kompleksan pristup. Jedno ne isključuje drugo - možemo raditi jednu tehniku, pa drugu. Možemo ići kod lekara i kod psihologa. Možemo prihvatiti i uzeti najbolje od svega. Možemo kombinovati sve što osećamo da nama radi.

Niko od nas nije isti. Nekome će odgovarati jedna tehnika, nekome druga, nekome treća. Nekome jedan terapeut, nekome drugi. I to je sasvim u redu. Svako ima svoj trenutak, svoj put i svoj način.

Zato to ne treba da gledamo kao trku na 100 metara. Ovo je najduži maraton ikada. Ovo je način života. Nije: "imam problem - sednem - rešim." Nego: "živim tako da budem u kontaktu sa sobom."

Kao što peremo zube, kao što se hranimo, kao što vežbamo - tako i radimo na sebi. A opet, svako u svom tempu i na sebi svojstven način. Poenta je ista: vratiti se sebi.

Ovde nema prečica. Nema čudotvornog leka. Nema spasioca. Ima nas - unutar nas. I svaki pravi terapeut, praktičar, vodič, vratiće vas tamo. Neće preuzimati odgovornost za vas. Biće prisutan. Biće svedok. Nekad će vas podsetiti, nekad usmeriti, nekad postaviti pitanje. Ali neće uraditi to umesto vas. I to je suština. Ne prebacujmo odgovornost ni na tehniku, ni na osobu. I pitanje i odgovor - uvek su u nama.

Svi smo različiti. Autentični. Svako treba da pronađe svoju osobu, svoj put, svoju metodu. Poenta ostaje ista: vratiti se sebi. Oslušnuti sebe. Videti šta nas istinski ispunjava. Gde smo se utišali. Gde smo od sebe odustali. To treba isceliti. Povezati se sa sobom. I kad to uradimo - promene spolja dolaze prirodno.

Poenta je da budemo svoji.

I kada to kažem, ne mislim da budemo bahati, drski, bezobrazni. Mislim da budemo u skladu sa sobom. Sa svojim najvišim vrednostima. I da živimo svoju suštinu. A ona nikada nije loša prema drugima. Nikada.

Nikada nisam bila u skladu sa idejom da treba da budemo "još nešto", "nešto bolje", čak ni "bolja verzija". Ne. Ne treba nam 15 verzija. Treba nam da budemo svoji.

To jeste težak put. Jer smo mnogo toga naučili pogrešno. Prilagođavali se. Zaboravili sebe. Živimo uporno tuđe živote, tuđe snove. Zaboravili smo ko smo.

Zato je to dug proces - da se setimo. Da živimo svoju istinu. Iz dana u dan. Sloj po sloj. Svako u svom ritmu. Svako sa svojim terapeutom, svojim metodom, svojim tempom.

Znam... kad smo u boli, kad smo u nemoći, kad smo očajni -

hvatamo se za slamku. Ne vidimo jasno. Um je zamagljen. Potreban nam je neko da kaže: "Uradi ovo." I to je sasvim u redu.

U redu je biti ta ruka. Biti oslonac. Pomagati dok se ne razbistri pogled.

Ali... nikada se ne završi dobro kada bilo ko, prijatelj, partner, terapeut ili praktičar preuzme odgovornost za naš život i naše izbore.

I još jednom, poenta je - vratiti se sebi. I tišinu unutar sebe stvoriti. Stvoriti mesto da čujemo sebe.

E tu nam tehnike pomažu. Da utišaju buku. Da raščiste maglu. Da se - vratimo sebi.

Rad na sebi je proces koji nikada ne prestaje, samo ponekad menja formu prilagođavajući se trenutku u kome se trenutno nalazimo.

I da - nisam vam ja ovde ništa novo rekla, ovo već i sami znate, moja je ideja samo bila da vas podsetim.

Volim vas,

Martina