Oslušni tamu - ali izaberi svetlost!

Ja sam jedna od onih koji su uvek kopali još više i još dublje u razumevanje sebe i drugih. Dugo sam verovala da mi je potrebno potpuno razumeti svaki detalj nekog događaja koji mi se dogodio, ponašanje svakog učesnika (kako, zašto i zbog čega…) do detalja svoje emocije, svoje ponašanje… kako bih se oslobodila tog bola i iscelila se.

Analizirala sam i analizirala, vrtela se u krugu pitanja, misleći da će mi to doneti slobodu. Zapravo bio je to jedan od načina na koji je moja podsvest pokušavala da predvidi sledeći napad. Bio je to jedan od onih skrivenih vidova kontrole - Ako bih znala šta se tačno dogodilo, mogla bih da sprečim ponavljanje istog.

Pa i nije baš tako. Koliko god se trudili da nešto predvidimo i kontrolom se zaštitimo, ne uspeva baš uvek, čak nas i poprilično zamori i iscrpi.

Jedno je naučiti lekcije i ići dalje, a drugo je valjati se u mulju uporno i uporno, batrgati se u "živom blatu" sopstvenih bolova.

Predugo zadržavanje u analizi nas često samo zarobi u prošlim iskustvima, što nas zapravo drži podalje od isceljenja.

Da - analiza ima svoju vrednost.

Da - razumevanje nam otvara prostor za olakšanje i donosi jasnoću.

Da - svaka emocija je važna i poručuje nam nešto. Nije tu da nas kazni, već da nam na nešto ukaže.

Ali, postoji i nešto što sam tek kasnije shvatila.

Predugo zadržavanje u analizi, stalno vraćanje na isto, prepričavanje istih priča u krug i u krug, sa fokusom na tamu i bol, ne vodi nas ka isceljenju, već nas drži zarobljenima u tim iskustvima, oživljavajući ih iznova i iznova.

Svaki put mi je isceljenje zapravo došlo jer sam bila fokusirana na svetlost, a ne tamu. Fokus na rešenje i željeni ishod, a ne na problem.

Svetlost se zaista ne nalazi u analizi tame.

I upravo na to me je pre neki dan vratio Dajerov citat „Nemoguće je otkriti svetlost dok analiziraš tamu.“

Na prvi pogled, ova rečenica može čak delovati kao poziv na poricanje - kao da nam sugeriše da ignorišemo ono što nas boli.

Međutim, sa ove distance znam da nije tako.

Ovo nikako nije poziv da potisnemo tugu, bes ili strah, već podsećanje da ne možemo pronaći svetlost ako uporno tumaramo po tami.

I tu dolazimo do naredne bitne stavke - pronaći pravu meru.

Pronaći pravu meru između osluškivanja emocija i zaglavljivanja u njima.

Pronaći pravu mera između uvida i preanaliziranja.

Pronaći pravu meru između poštovanja bola koji doživljavamo i odabira svetlosti.

Ovo je možda i nešto najteže za postići, ali ipak verujem da nije nemoguće.

Svako od nas je može otkriti na svoj način, tiho i polako, bez žurbe i pritiska.

Ne pozivam nas da bežimo od sebe i svojih emocija.

Svaka od njih ima svoj razlog i važno je da joj damo prostor, priznamo je i oslušnemo.

Bes, ljutnja, tuga - uvek nam poručuju nešto važno.

Ali, emocija nije tu da bi bila analizirana do krajnjih granica.

Zamislite fizičku ranu. Ako je stalno "čačkamo", nikada neće zarasti.

Isto važi i za emocionalne rane. Da bi se iscelile, potrebno im je nežno lečenje - prostor, pažnja, i svetlost (ljubav, radost).

Fokus na svetlost je ono što nas vodi ka isceljenju.

A kako sve ovo primeniti u svakodnevnom životu?

Prati sebe i svoje trenutno stanje i potrebe, ali imaj u vidu sledeće:

1. Emocije su u redu.

Umesto da potiskuješ ono što osećaš, reci sebi: „Okej je što ovo osećam. Ova emocija mi nešto govori.“

Daj joj prostor, ali nemoj joj dozvoliti da preuzme baš celu scenu, ipak si ti mnogo više od trenutnog emotivnog naboja.

2. Oslušni šta osećaš, i idi čak i malo dublje, ali ne ostaj zaglavljen/a.

Pitanja poput: „Šta mi ova emocija pokušava reći?“ ili „Zašto me ovo boli, šta me tu ljuti?“ mogu biti jako korisna, jer nas mogu odvesti na sam uzrok svega, što je vrlo korisno za isceljenje, ali nikako nemoj da upadneš u beskrajnu analizu.

Kad shvatiš poruku, pusti emociju da prođe.

3. Ne “čačkaj” konstantno staru ranu.

Ako si već shvatio/la šta te boli, razmotri mogućnosti razrešenja toga, ali nemoj ostajati na mestu bola i problema, već se fokusiraj na rešenje i ono što te isceljuje.

Zapitaj se: „Šta bi mi sad donelo olakšanje?“ ili „Šta može pomoći da se sada osećam bolje?“

4. Usmeri pažnju na ono što želiš da raste.

Svetlost se nalazi u zahvalnosti, ljubavi i nežnosti prema sebi i drugima.

Kada obratimo pažnju na to što želimo da stvorimo, a ne na ono što želimo da izbegnemo, otvaramo prostor za pravo isceljenje.

Svetlost ne pronalaziš besomučnom analizom tame, već izborom da vidiš više od nje i da se okreneš ka onome što te "hrani" i raduje.

Ako sada prolaziš kroz tamne trenutke, nemoj bežati od svojih emocija, ali seti se uvek da ti fokus bude na svetlu, jer koliko god mračna noć bila - svanuće novi dan.

Volim vas,

Martina