Pored onoga što smo videli/osetili, u odnosu naših roditelja, u njihovoj partnerskoj vezi, mi partnera biramo vođeni potrebom (porivom, obrascem…) da živimo iste osećaje koje smo imali u detinjstvu. Nije to puki odabir zasnovan na copy - paste varijanti – biramo svoju "majku" ili "oca", već biramo partnera uz koga ćemo reprodukovati iste osećaje koje smo imali kao dete, najčešće baš u odnosu sa roditeljima.
Ukoliko smo se osećali sami i usamljeni i da je sve na nama jer nam je majka bila nedovoljno emocionalno zrela, biraćemo partnera o kome se treba brinuti (jer ni on nije dovoljno emotivno zreo/stabilan).
Ukoliko nam je otac bio neko koga nikada nije bilo u našem detinjstvu, pa smo osećali da smo mu na kraju liste prioriteta – upravo takvog partnera ćemo birati.
Dakle, pitanje koje navodi na dobar trag ka rešenju, jeste: kako ste se osećali u detinjstvu i šta ste morali da radite u okviru takve porodične dinamike? Koju ulogu ste igrali?
A zašto ovo uopšte radimo u odraslom dobu, prilikom stvaranja partnerskih veza?
Kao dete nismo imali dovoljno resursa da izađemo na kraj sa takvim situacijama na najbolji način, pa ih oživljavamo iznova i iznova kako bismo ih prevazišli i naučili iz njih, kako bismo te rane konačno iscelili i to poglavlje zatvorili.
Birajući partnere u kojima živimo iste uloge koje smo već u detinjstvu igrali, mi nekim delom sebe nastojimo da iscelimo ranu iz odnosa sa roditeljima. Biramo ono što nam je poznato, a opet očekujemo drugačiji ishod.
U praksi to može izgledati ovako – nisam uspela da pomognem mami, pa ću naći partnera kome ću pomoći. Međutim tu se obično dogodi upravo suprotno, jer nam je to jedino poznato, pa i njima ne uspevamo pomoći, baš kao što ni mami nismo (podsećam vas ovde nešto što i sami znate, ne možemo pomoći nekome ko to ne želi, svako je odgovoran za svoj život).
Put, koji sam ja videla kao onaj koji deluje i koji vodi ka izlazu iz ovih ponavljajućih šablona jeste – uvideti ih, osvestiti, a onda odabrati da iz tog iskustva nešto naučimo i nešto novo uradimo, što ranije nismo.
Ovde se nameću i neka nova pitanja, ali sa istom svrhom, a to je vraćanje nama samima i osvešćivanje naših emocija i obrazaca:
Šta vi iznova i iznova radite?
U kakve obrasce iznova ulećete?
Šta je to što je zajedničko za vaše partnere, trenutnog i one pre njega?
Postavite sebi i sledeća pitanja:
Šta ja osećam u ovoj vezi?
Šta ja radim iznova i iznova u vezama (šta radim, kako se ponašam, u kojoj ulozi sam)?
Šta ja tu mogu naučiti?
I šta meni dobro donosi baš ovakav izbor partnera u kome ja imam baš ovu ulogu?
Kada sebi ispišete odgovore, krenite u njihovo isceljenje.
Danas vlada izobilje načina, na vama je samo da svoj odaberete…
Da li ćete ići kod psihologa na terapije, ili raditi Reiki, regresiju, meditacije, Theta isceljivanje ili nešto drugo, na vama je…
Izbor je vaš, ali najpre se odlučite – želite li tu da ostanete ili birate da izađete iz začaranog kruga uverenja i da konačno u vezi i životu živite ljubav, a ne ponavljajuće obrasce?
Nakon te odluke, birajte način i ostanite dosledni sebi na ovom putu isceljenja!
Verujem da vam ovo može biti dobar putokaz ka najdubljem isceljenju.
Pišite mi svoje uvide, načine i promene!
Volim vas,
Martina
Comments