Ovih dana mi se u raznim pričama nameću teme obzirnosti, saosećanja, razumevanja. ljubaznosti i poštovanja… Postavljanja zdravih granica…
Na temu obzirnosti sam nedavno i pisala, ali opet, ne mogu a da se ne zapitam još malo na tu temu - kada iz obzirnosti, saosećanja, ljubaznosti i poštovanja odemo u drugu krajnost, pa iste zakinemo sebi?
I zašto to radimo uopšte?
Gde je ta nevidljiva linija kada odustajemo od nečega što je nama važno, kada odustajemo od sebe, svojih želja i potreba, jer mi ipak bolje razumemo druge, jer saosećamo, jer mi njih poštujemo, jer smo mi dobri ljudi?
Šta ako smo time što smo ka drugima iskazali te vrline, sebi ih zapravo uskratili? Jesmo li onda dobri ljudi? Ako o sebi ne mislimo i druge stavljamo konstantno ispred sebe?
Zar se vrline ne bi trebale meriti i ka spolja i ka unutra? Prema sebi i prema drugima…
Zar na kraju dana nije još i važnije to ka unutra? Prema sebi samom? Pa onda odatle ići ka spolja, umesto što često idemo obrnuto pa i ne stignemo da se osvrnemo na unutra… jer prođe nam život dok pokušavamo da oslušnemo i zadovoljimo druge i da čineći svima dobro umanjimo potencijalne konflikte i neprijatnosti…
I da se razumemo, ovde mislim na istinske vrline ka sebi, na samopoštovanje, na ljubav i blagost prema sebi, na postavljanje zdravih i jasnih granica, a ne na ispoljavanje sebičnosti, egoizma i odsustva empatije.
Na kraju dana možda i to ka drugima ipak i ne radimo uvek iz najčistijih namera, kroz i uz ljubav i vrline, nego to nekada bude i kroz strah, zar ne?
Strah da ćemo biti osuđeni i odbačeni jer iskazujemo svoju istinu, jer kažemo ne, jer biramo sebe… Kada dođe do izbora između biti autentičan ili biti prihvaćen u najvećem broju biramo ovo drugo… i malo po malo, sebe gubimo dok na kraju i ne zaboravimo ko smo, i potpuno živimo tuđe živote…
Ali jedan deo nas pamti i ne zaboravlja, naša duša koja ne živi svoje pamti i buni se, pa onda kroz taj vapaj i telo strada… vrišti i opominje nas sve…
Hajde da ne čekamo da nam duša vrišti i ruši sisteme kako bi je čuli.
Hajde da svesnije donosimo odluke.
Hajde da više biramo dobro i čistog srca i za sebe i za druge.
Hajde da se pre svake odluke zapitamo - zašto ovo radim?
Pa onda kada osvestimo da je strah u pitanju, da hrabro prođemo kroz njega i odaberemo sebe i svoje želje i snove umesto preživljavanja u strahovima.
Hajde da se svakog dana zapitamo - šta mi je danas zaista najpotrebnije?
Šta danas moje srce i duša biraju?
I da se potrudimo da baš to sebi damo.
Srećno nam svima življenje u autentičnosti!
Volim vas,
Martina