Obzirnost...

Jedna lepa vrlina koja se uči još u detinjstvu, posmatranjem, upijanjem, slušanjem, doživljavanjem nje na delu, na sopstvenom iskustvu.

Volim o njoj da pričam i verujem da nam je jako potrebna.

Obzirnost - biti brižan, pažljiv, pun obzira, uviđajan...

Nekada se osetim kao potpuni vanzemaljac kada vidim gde je sve nema, a ja oduvek živim u ubeđenju da se ona gotovo pa podrazumeva. Tako sam učena, a tako sam nekako i rođena čini mi se. I ipak ne bih to menjala iako sam, najiskrenije, mnogo puta pomislila da bi bolje u životu prošla da sam drugačija.

Rekla bih da obzirnosti nema onda kada smo sebično orijentisani, kada ne vidimo dalje od svog nosa, kada nemamo svesnosti o drugima i njihovom stanju, o njihovim potrebama i emocijama. Bilo da ih ne vidimo jer to ne želimo ili ne možemo u datom trenutku jer nam nekih resursa fali… Onda kada smo usmereni isključivo samo na sebe, šta mi mislimo, osećamo, želimo, šta je nama potrebno i važno, šta mi smatramo da treba i dalje od toga ne idemo… Kada Ego zavlada nama… Kada nam sve to "oduzme" sposobnost da uđemo u tuđe cipele onda nema ni empatije, saosećanja, samilosti, pa nema ni obzirnosti.

Ne pomišljamo da uđemo u tuđe cipele, ne posmatramo neke druge uglove... Ne pitamo se šta je drugima potrebno u datom trenutku. Onda nema ni dobrog tima. I posledično - ceo sistem zbog toga ispašta, koje god prirode on bio… porodica, poslovno ili prijateljsko okruženje…

Kada smo u svojoj ličnoj drami konstantno onda nismo ni sposobni da vidimo, čujemo i osetimo druge. Ne uspevamo da ostavimo svoje paradigme pored, nego iz njih gledamo i druge. Kroz naše filtere ide isključivo naš film… Odnosno tada ni ne gledamo druge, jer ih čak ni ne vidimo. Nismo ni svesni da drugi postoje tada, kako onda da dođemo do pitanja - kako ovo što radim (ili ne radim) utiče na ljude oko mene?

Davljenik nije u mogućnosti da vidi druge dok se davi. Ne oseća ih, već ih u pokušaju sopstvenog spasenja povlači sa sobom na dno. Uglavnom... Ukoliko nije u pitanju rođeni iscelitelj ili empata, pa i u ličnoj agoniji pruža ruke drugima da isplivaju...

Verujem da svesnost i ljubav sve menjaju i isceljuju.

Kada nam je dovoljno stalo do nekoga, kada smo nešto svesniji pa uspevamo da se držimo van svoje lične drame, onda smo i u mogućnosti da osetimo druge, da ih vidimo, čujemo...

Da nam je malo više obzirnosti… ali one prave, vrline… iz čistog srca i duše…

Da nam je da kod sebe osvestimo i isceljujemo šta je potrebno, pa da to i na druge isijavamo i da našu decu tome učimo...

Da nam je da drugima ne radimo ono što ne bismo voleli da se nama uradi...

Da nam je da malo svesnije živimo i druge inspirišemo i motivišemo...

Da nam je da dan po dan svi to ponavljamo...

Ne bi li onda svet bio lepše mesto za življenje?

Volim vas,

Martina